Eseji 2011 - Jezik i ideologija Mediji u Srbiji u službi ratne propagande: Analiza retoričkih sredstava

E-mail lista


Molimo Vas unesite e-mail!

Eseji

Poželjne i nepoželjne figure u bh štampanim medijima

Jasna Kovo i Anela Hakalović (Sarajevo, BiH)Kurs: Mediji i sjećanje Poželjne i nepoželjne figure žena u bosanskohercegovačkim štampanim medijima: Bakira vs. Angelina Politička emancipacija žena u okviru bosanskohercegovačke tranzicijske stvarnosti naišla je...

Opširnije

Ljutajući pešak centralno-istočne Evrope

Autor: Oskar Roginer, Srbija Kurs: Politika, moć i nejednakosti Na početku leta, na jednom pozorišnom festivalu centralno-istočne Evrope, postavljena je bista od domaćeg sapuna nekadašnjeg maršala SFRJ, Josipa Broza. Interaktivna instalacija se bazira...

Opširnije

 

mim_logo

Mediji u Srbiji u službi ratne propagande: Analiza retoričkih sredstava

Katarina Tadić (Beograd, Srbije)
Kurs. Jezik i ideologija

Mediji u Srbiji u službi ratne propagande: Analiza retoričkih sredstava

Tema rada je analiza uloge medija u Srbiji, pre svega dnevnog lista „Politika“, u stvaranju nacionalističke i ratne atmosfere u srpskom društvu od kraja osamdesetih godina. Fokus će biti na analizi retoričkih sredstava korišćenih u cilju medijske manipulacije i stvaranju situacije gde je sloboda govora bila shvaćena kao sloboda izražavanja mržnje prema pripadnicima nesrpskih naroda. Od kraja osamdesetih godina na ovamo, srpski mediji su razvili i uveli u upotrebu osobene metafore, simbole, novokovanice i sl. koji su u znatnoj meri i doprineli i bili deo dominantnog šovinističkog javnog diskursa. Osim toga, razvio se i osoben tip izveštavanja gde je uloga novinara postala tumačenje događaja, a ne objektivno informisanje. List „Politika“ je prednjačio u pomenutoj praksi i time zasluženo stekao etiketu glavnog medijskog kreatora državne politike.    

Pre nego što pređemo na temu rada, tj. analizu tekstova, neophodno je izneti u najkraćim crtama političke i društvene uslove koji su vladali u to vreme u Srbiji. Slobodan Milošević 1987. godine odnosi pobedu nad umerenijom strujom u CK SKS (Centralni komitet Saveza komunista Srbije) i staje na stranu srpskih nacionalista koji sada dobijaju slobodu i zamah u delovanju. Medijskom populističkom propagandom, koja je uključivala pre svega viktimizaciju srpskog stanovništva i prenaglašavanje svakog događaja kao nacionalno motivisanog, često i izmišljanjem istih, stvarala se atmosfera straha i neizvesnosti uz sve veće međurepubličke antagonizme. Iste, 1987. godine, Milošević preuzima i „Politiku“, koja sada u službi nove ideologije, retorički uspešno ujedinjuje Srbe fabrikovanjem laži i davanjem prostora za delovanje radikalno nastrojenim pripadnicima/ama društva. Godine 1991. došlo je do definitivnog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kada su Hrvatska i Slovenija nakon prvih demokratskih održanih izbora proglasile nezavisnost, potom 1992. godine Bosna i Hercegovina, usled čega se javlja problem statusa Srba van Srbije.    

Dalje u tekstu izvršićemo dva objedinjena nivoa analize novinarskih tekstova od kraja osamdesetih godina, sa akcentom na 1991. i 1992. godinu. Najveći broj primera je uziman iz dnevnog lista „Politika“, ali prisutni su citati iz „Večernjih novosti“. 1 S obzirom na ograničenost prostora, prvi nivo se tiče upotrebe najčešćih metafora i stereotipa, (neo)tradicionalizama i  klišea korišćenih za kreiranje slike o nepogrešivosti srpskog naroda i negativnih stereotipa o pripadnicima drugih. 2 Drugi nivo su primeri jezički stvorenih podela prilikom interpretacije pojedinih događaja tokom navedenih godina. Jer, jezik je proizveo stvarnost i istovremeno služio kao tumač te stvarnosti. „Mediji su uspjeli legalizirati laž. Laž je od načina političkog i medijskog ponašanja postupno prerasla u ratnu strategiju, a kao ratna strategija ubrzo se etablirala i kao moralno prihvatljiva.“ ( Ugrešić, 2002, 95)   

Ovde je važno naglasiti dve stvari. Prva je da su pomenute osobine medijskog izveštavanja bile prisutne u svim bivšim jugoslovenskim republikama i upravo zbog sadejstva su proizvele tako tragične posledice. A druga je da, iako je jasno sa ove vremenske distance da je izvršena jaka manipulacija građana i građanki radi mobilizacije i obezbeđenja podrške tadašnjim političkim rukovodstvima, primetno je da su se tada proizvedene predrasude i stereotipi zadržali kod većinskog stanovništva ovih sada samostalnih država i da su prepreka normalizaciji međusobnih odnosa. Istovremeno, to je pokazatelj i karaktera sadašnjih vlasti i njihove (ne)spremnosti da se suoče sa nasleđem devedesetih.         

Kao što je rečeno, cilj analize jeste navođenje jezika kojim se su se mediji u Srbiji, u prvom redu „Politika“, koristili od kraja 1980-ih i na taj način postali deo mašinerije Slobodana Miloševića u njegovom dolasku i učvršćivanju na vlasti. Prvo, važno je navesti da je floskula narod ušla u široku upotrebu upravo na stranicama ovih novina. Čitaoci „Politike“ postali su sinomim za „srpski narod“ i stalno se pozivalo na „volju naroda“, „potrebe naroda“, „zahteve naroda“. Inače, u Srbiji je to praksa prisutna još od XIX veka (ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića se pravdalo „voljom naroda“), samo je sada intenzivirana pojavom masovnih medija. Srpski nacionalisti, intelektualci i akademici u prvom redu, upotrebili su tu floskulu kao alibi za propagiranje svojih ratnih ciljeva, „Narod je postao svestan svoje nevolje, ali bogami i svoje snage…“ (Politika, Odjeci i reagovanje,1990). Potom, “Mi moramo da čujemo šta narod kaže./ Samo je narod oslobodio ovu zemlju. /Poznato je da se sve dobro, sve progresivno i sva mudrost nalazi u narodu.“ (Politika).       

Dalje, stereotipi i metafore, a uglavnom je reč o novokovanicama,  o pojedinim narodima Jugoslavije 3 su ušli u široku upotrebu i na taj način postali deo i svakodnevnog govora većine stanovništva Srbije. Primeri su „genocidni Hrvati“, „ustaše“, „tuđmanovci“, „hadezeovci“, aludirajući naravno na stradanje Srba u II svetskom ratu. Navodimo citat iz „Politike“  u kojem se dešavanja u Hrvatskoj tumače u skladu sa ovim kategorijama: „U poslednjih desetak godina Srbe po Hrvatskoj hapse (i svoje i one iz Srbije) samo i isključivo zato što za vreme svoga godišnjeg odmora na obalama Jadranskoga mora pevaju svoje pesme(...) Srpske grobnice po zemlji Hrvata još odmah na početku slobode, godine 1946. ti isti 'narodnobrižnici' uništiše a da im ni sveće ne zapališe. Hiljade jama po zemlji Hrvata zatrpaše i srpske žrtve sakriše i zabetoniraše.“ (1990). Ili eksplicitnije, povodom dešavanja u selu Gornji Malovan u BiH: „Svi oni Srbi koji nisu na vreme izbegli, a među njima najviše je bilo staraca i dece, su poklani. Kupres i gorštaci su nam potvrdili da ustaše u ovom neviđenom masakru nisu poštedele ni  dvomesečnu bebu“. ( Politika, 5. april, 1992) Zatim, reč Šiptar tada ulazi u upotrebu i javlja se izraz „pošteni Albanac“ koji ima funkciju da pravi distinkciju između „ispravnog“ pojedinca albanske nacionalnosti i ostatka albanskog stanovništva koji je plemenska skupina, podmukao, zaostao. Muslimani su predstavljeni kao sekta koja sanja o džihadu, „u Izetbegovićevoj vojsci sve (je) više muslimana iz sveta koji - kako se ističe - više ne kriju da su došli da bi vodili "džihad" (sveti rat) protiv Srba, pravoslavaca.“ (Politika, 31. avgust, 1992) Slovenci su predstavljeni kao lukavi, hladni Janezi i sl. Nasuprot njima, Srbi su uvek  „slobodarski, nepotkupljiv, dostojanstven, patriotski, hrabar, nebeski“ narod, nesposoban za zločine. (Politika)   

Potom, brojni tradicionalizmi i neotradicionalizmi (bliska prošlost) sve više se koriste da opravdaju sadašnju političku situaciju. „Srpska Atina, kolevka srpstva, svete kosti“ sintagme su koje se koriste u kontekstu opisa situacije na Kosovu i pozivanjem na prošlost davale su legitimitet vojnim i policijskim akcijama. Primer: „..kolone Srba i Crnogoraca (su se) selile sa svojih pradedovskih ognjišta pod pritiskom albanskih nacionalista i separatista sa Kosova“. (Politika, 1990) Ili „Srbi i Crnogorci doživeli sudbinu koja je dugo pratila Jevreje: (...), napuštanje domova, kidanje korena, seobe...“. ( isto, 1990) Dodatno, reči „ognjište, zbegovi, stratište, ustašoidno, desrbizacija“ su se uglavnom koristile pri opisu položaja Srba u Hrvatskoj. Primetno je i svesno izjednačavanje hrvatskog zahteva za nezavisnošću sa navodnom namerom stvaranja nove NDH (Nezavisna država Hrvatska) iz II svetskog rata. Stoga se koristila i „Endehazija“ kao naziv za Hrvatsku nakon osamostaljenja. Povodom konflikta u Vukovaru „Večernje novosti“  izbacuju simbolične naslove: „I progon i pokolj“, „Zbeg“, „Genocid“, „Užas kao ’41.”. (novembar 1991) Zatim, sledi interpretacija situacije na terenu u kojoj se navodi su izbeglice bile primorane da napuste svoja ognjišta samo zato jer su Srbi i da su pet dana bili po zbegovima. Potom, „Politikin“ citat „odlučni da po svaku cenu brane svoja ognjišta i nejač“. (Politika, maj, 1991) Primetno je naročita učestala upotreba reči „ognjište“ koja je bila u funkciji stvaranja emotivne reakcije kod čitalaca i privida opravdanosti upotrebe sile pozivanjem na prošlost.    

Dalje, brojni klišei „separatisti, kontrarevolucija, razbijači Jugoslavije, izdajnici, agresija, satanizacija Srba“ odigrali su ulogu pojednostavljenja složenih političkih i društvenih uslova stavljajući klatno na stranu Srba. Povodom protesta albanskih rudara u Starom Trgu 1989. godine „Politika“ piše o „kontrarevolucije na Kosovu“, iako je to bio vid mirnog političkog protesta. Slovenci se kritikuju kao podržavaoci „albanskog separatističkog pokreta na Kosovu i Metohiji, koji predstavlja smrtnu opasnost za SFRJ“. (Politika, 1989) Pritisci međunarodne zajednice su timačeni kao „pokušaj rušenja teritorijalnog integriteta same Srbije“. (Politika, avgust, 1992) Situacija u BiH se tumači rečima Biljane Plavšić „Radi se (...) o agresiji na srpski narod i na JNA, a ta agresija se toleriše od strane zvaničnih organa BiH.“ (Politika, mart 1992) Mediji su prilično olako koristili brojne termine međunarodnog prava, dajući masku profesionalizma izveštavanju. Međutim, tumačeći ga prema sopstvenom nahođenju uvek se proizvodio privid ispravnosti srpskog delanja i dvostrukih kriterijuma „Zapada“.  

Svi navedeni primeri stereotipa, kovanica, klišea i tradicionalizama imali su dva međusobno neodvojiva cilja. Prvi cilj je bio stvaranje iracionalnog straha kod srpskog dela jugoslavenskog stanovništva od onih „drugih“. U veštački stvorenoj podeli na „nas“ i „njih“, funkciju „drugog“ su vršili, u zavisnosti od konteksta, Hrvati, Albanci, bosanski muslimani, Zapad, Srbi izdajnici itd. Drugi cilj jeste stvaranje „kulta žrtve“, kreiranje slike o vekovnoj potlačenosti srpskog naroda koji je dočekao momenat oslobođenja. Jugoslavija je predstavljena kao tamnica srpskog naroda sa čijim raspadom Srbi treba da ostvare nacionalni preporod. 4 Oba cilja su ostvarivana selektivnim pozivanjem na prošlost i glorifikovanjem pojedinih istorijskih događaja i ličnosti. Neretko, uz izmišljanje istih.    

Zanimljiva i značajna pojava za neku dalju jezičku analizu je i pervertiranje značenja reči u njihovu suprotnost. Ovde ćemo navesti samo kratke primere. Recimo „autentična istorija“ je korišćena da označi nešto što je bez sumnje bio falsifikat „nacionalnih“ istoričara i pisaca do čije hiperinflacije je došlo tokom ratnog perioda. Zatim, uništenje je uvek predstavljano kao pobeda. Najbolji primer za to je pad i apsolutna destrukcija Vukovara, koje je u srpskim medijima predstavljeno kao „oslobođenje“, „trijumf JNA“. (Večernje novosti, novembar, 1991) Naslov u istim novinama koji datira od 19. novembra „Vukovar oslobođen“ je dokaz tome. Šovinizam, etnička ksenofobija je dobila naziv „patriotizam“ u ime kojeg je sve bilo dozvoljeno, pljačkanje, ubijanje, pozivanje na linč. Došlo je do potpunog obrta značenja i konfuzije u semantičkom i vrednosnom smislu.    

Stoga, nakon kratke analize stanja srpskih medija u godinama raspada Jugoslavije, jasno je da je ratno-hučkaško novinarstvo odigralo značajnu ulogu u pripremi i izvedbi planova srpskih nacionalističkih političkih vođa. Odsustvo svake objektivnosti kao imperativa novinarske profesije uz stavljanje u službu jedne isključujuće ideologije dominantna je odlika tog perioda. Novinar/ka je mogao biti svako ko u svom pisanju ima dva elementa, viktimizaciju Srba i demonizaciju svih ostalih. Predstavljanje korišćenih retoričkih sredstava  u radu za cilj je imalo da  na najjednostavniji način ukaže koliki je stepen mogućnosti manipulacije jezikom pri konstruktu društvene stvarnosti i obrnuto, koliko sam jezik utiče na promišljanje realnosti. Oba procesa su međusobno podupiruća i paralelna. Samo je još vredno naglasiti da su tada stvoreni lažni stereotipi o bivšim jugoslovenskim narodima i samoj Jugoslaviji ostali uvreženi kod većine pripadnika/ica danas samostalne Srbije. Ideologija nacionalizma je proizvela jezičke konstrukcije i uvela u javni diskurs osoben rečnik. Njihova ukorenjenost je dokaz dalje prisutnosti te iste ideologije.

Endnotes:

1. Svi korišćeni citati su preuzeti sa Internet portala E-novine koji je u periodu od šest meseci prenosio nepromenjene „Politikine“ tekstove iz perioda 1991/92. godine. Citati iz „Večernjih novosti“ su takođe originalno nađeni u drugim rubrikama na istom portalu. 
2. Dalje u tekstu su korišćeni tipovi retoričkih sredstava prema podeli Stjepana Gredelja.
3. Dalje u tekstu Jugoslavija i jugoslovenski se uvek odnosi na SFRJ. 
4. Predstava SFRJ kao „tamnice naroda“ je bila aktuelna u svim bivšim republikama i poslužila je kao poligon političkim rukovodstvima za dobijanje siroke podrške zahtevima za nezavisnost i kasnije, samom ratu. Munjevitom brzinom je izvršeno kolektivno brisanje zajedničke jugoslavenske prošlosti i stvaranje nove nacionalne, najčešće izmišljene.

Izvor: 

www.e-novine.com/feljton/
Dubravka Ugrešić, Kultura laži, Beograd, 2002